Baner
Baner
Baner
MAXIM
S najpoznatijim srpskim doktorom bez diplome preko priče o globalističkim strujanjima u fudbalu i muzici stigli smo i do povoda razgovora uspješnog predstavljanja opere „Dom za vešanje“ beogradskoj publici...

nelemaxim1Osim muzičke karijere, ostvarila ti se tajna želja da postaneš fudbalski funkcioner.

Bivši FK Sinđelić iz mesta Česma kod Banja Luke bio je u velikoj krizi, pred gašenje, drugim rečima - u normalnoj situaciji za našu zemlju. Ali navijači i ljubitelji fudbala iz tog mesta odlučili su da skupe osnovnu cifru za aplikaciju Savezu, sačuvali su klub i promenili mu ime u Rekreativo. Kada smo svirali u Banjoj Luci prošle godine, zvali su nas da dođemo, ponudili mi mesto direktora kluba i dali stadionu moje ime. Moj prvi korak bio je proširenje bifea. Bila je superfešta povodom našeg prvog sastanka. Potom je počelo prvenstvo i mi dobro stojimo, u sredini smo tabele. U međuvremenu, momci su nabavili još poznatih faca u klub.Članovi uprave su postali Jelena Janković i Lionel Mesi, tako da smo sada vrlo blizu Lige šampiona.

Ispričaj nam neku angdotu iz fotelje.

Kada je bila famozna erupcija vulkana, dobio sma mejl iz kluba da smo izgubili utakmicu jer aerodrom u Tesliću nije radio, pa smo morali autobusom na gostovanje.

Sin ti se aktivno bavi fudbalom. Porodična tradicija?

Sin mi trenira fudbal u Radu. Ja sam fudbal igrao samo s rajom, nikad na sto metara, ali sma stanovao preko puta stadiona „Koševo“ i otac me je već sa pet-šest godina vodio na utakmice – one prave, pod reflektorima koji rade. Mogao je doći i Radnički iz Niša stadion bi bio pun, pedeset hiljada ljudi. Tako sam rano inficiran pravolinijskim i krivolinijskim kretanjima 22 industrijska elementa. To mi je postao ideal svojevrsne konceptualne umetnosti, gotovo kao slike Kazimira Maljeviča. Fudbal je najuzbudljiviji rijaliti koji možete gledati na televiziji, tim pre što dostignuća savremene tehnike pomažu rediteljima programa, koji su odavno ušli duboko u psihologiju aktera i gledalaca, da poput Ejzenštajna prikazuju svaku utakmicu, sa svim mogućim uzbuđenjima koji se dešavaju na terenu i oko njega. Oni tako od svake utakmice prave šekspirovsku dramu, podižući nivo tog rijalitija daleko iznad „Farme“.

Sviđa ti se moderni fudbal, iako si deklarisani antiglobalista?

Fudbal je ogledalo onoga što danas nazivamo globalizmom. Volim igru, zato uvek i navijam za slabiji i siromašniji klub, bez obzira na zemlju iz koje dolazi. Poslednji veliki podvig je napravio Murinjo sa Portom jer se posle „slučaja Bosman“ i ulaska televizija u priču pehar LŠ vrti između pet-šest klubova, koji svojim sredstvima poput centripetalne sile privlače sve dobre igrače. Poguban je i trend da se sve mlađi igrači iz siromašnih sredina dovode u jake klubove.

Kolika je u takvim uslovima šansa stvaranja heroja poput Haseta?

Odnos prema igračima, bili oni klinci ili čak afirmisani, manje-više je isti – tretiraju ih kao stoku. Čak i ako postanu zvezde u sezoni 2008/09, sledeće godine ih se tržište zasiti i propadnu u sekundi. Tu nema mesta za heroje poput Maradone ili Bekenbauera, koji su bili ličnosti, znali su zašto su tu, imali su svoj stav o svemu, svetu, politici... Ovi danas slušaju samo marketinške stručnjake, čak i po pitanju riba sa kojima će se zabavljati, ženiti i rastavljati. Na njima je samo da ganjaju loptu tih 90 minuta. Industrija je pobedila u fudbalu, kao i u muzici.

Da li misliš da je neminovno da se takvi industrija i svet u jednom trenutku raspadnu?

Rezultati koji se danas javljaju i u fudbalu i u muzici daju nadu. Muzička industrija je u kolapsu, prodaja muzike je desetkovana, mejdžorsi pokušavaju da muljaju sa prodajom prava da se pesme pojave kao zvona za mobilne telefone. Isti je slučaj ako pogledate bankovne račune velikih klubova, koji su svi pred bankrotom. Liberalni kapitalizam, gde bi tržište trebalo samo sebe da reguliše, potpuno je kolabirao. Pitanje je samo kada će ljudi početa da reaguju, poput navijača Liverpula, koji su stavili ljubav prema klubu ispred profita. Suština je da nema šanse za dalji razvoj muzike bez promene elementarne ideje, koja je za mejdžorse sada samo profit. Oni funkcionišu kao da prodaju kruške i jabuke na pijaci. Tipa: u Francuskoj nam treba dve kile hip-hopa, proizvešćemo dva benda koji će nam trajati dv egodine pa idemo dalje. Ali sama činjenica da je bend poput No Smoking Orchestra, koji nijednog momenta nije bio u poziciji miljenika izdavača i medija, već 11 godina aktivan na svetskom tržištu zahvaljujući željama publike za svežim zvukom, iza kojeg stoji čovek, a ne tim menadžera neke Lejdi Gage, dokaz je pucanja industrije po svim šavovima.

Da li ste zbog toga izuzetno popularni u tradicionalno revolucionarnoj Južnoj Americi ?

Tajna našeg uspeha u Latinskoj Americi je sličnost našeg mentaliteta. Ako pogledate Emirove filmove, svaki od njih je mogao biti smešten u Latinskoj Americi i ništa se ne bi promenilo. Tamo su ljudi temperamentni i za razliku od evropske publike, koja je na koncertu skup pojedinaca koji se raduju svako na svoj način, imaju organizovanu raju koja  na nastupima izvodi prave navijačke koreografije. Iza njih takođe postoji i određena jaka muzička kultura, jer zamislio koja je razlika kad ti je narodna muzika tango kao u Argentini, u odnosu na Eru Ojdanića.

Kad smo već kod popularne etno muzike, nekom prilikom rekao si da na ovim prostorima nemamo neki svjetski specifičan muzički izraz.

Sećam se da je Momo kapor rekao da Srbija nema svoju kuhinju, ali je tajna sprske kujne u tome što možeš da jedeš sogan dolmu, dakle tursko jelo, pa posle toga da uzmeš austrijusku saher tortu. To je neki recept kojim smo se pri pravljenju svojih pesama koristili. Jer, ako ti dođe, recimo, bend iz Španije i ne svira flamenko, odmah si skeptičan. Naša zemlja nema jasan spoljni muzički identitet, zato smo sebi dali za pravo da sviramo sve, tj. da koristimo bućkuriš muzičkih uticaja koji su prisutni u Srbiji i na Balkanu. Ono jedino što Srbin imade, a što vrlo lako i autentično komunicira sa ljudima u bilo kojoj tački na planeti jeste kolo. Brzina i način an koji taj ritam, na kome smo uglavnom bazirali svoju muziku, proizvodi pozitivne jone, ne dajući ljudima da sede mirno, gde god da sviramo. Ono što se kod nas prodaje za domaću muziku, sa muzičke tačke gledišta, nema ni S od Srbije. To su melodije čije bi poreklo neki ozbiiljniji muzikolog od mene pronašao verovatno na teritoriji Indije, majke takvih instrumenata i zvukova. Što znači, da su ovde prodaju muda za bubrege jer je muzička forma pokradena sa Istoka a industrijska sa Zapada. „Grand“ je egzemplar sistema rada „Universala“, MGM-a, Holivuda... Profesionalni su i nemaju drugi elemenat odlučivanja sem profita – boli njih da li si radikal, demokrata ili LDP, ako zarađuješ, pevaj i sviraj. Govorim o „Grandu“ jer smo dvoje dece koji su pevali u operi dobili upravo od njih.

nelemaxim2Dođosmo i do opere, koja je trebalo da bude glavna tema našeg razgovora...

Opera je prošla dobro u Beogradu i to mi je najdraže, jer mi je to bilo najveće muzičko iskustvo i izazov. Počeli smo da je radimo gotovo slučajno i na kraju smo, što kaže Emir, ne znajući napravili remek-delo. Pravljena je skoro četiri godine i njena praizvedba bila je u Parizu 2007. Imao sam strah kako će biti ovde primljena, s obzirom na sve predrasude oko: Emira, opere kao forme, Cigana, No Smokinga, ovdašnje prilično okovane kulture svesti... Uspeli smo to sve da preskočimo da je izvedemo ljudima koji nas vole. Zato je njeno beogradsko izvođenje za mene bio jedan šokantan, predivan događaj. Uspeli smo da redukujemo scenografiju i, što je najzanimljivije, napravili smo svetlo i sliku mnogo toplijim nego u Bastilji, iako ih je isti čovek radio. Bio je mnogo oduševljen saradnjom s našim ljudima, za razliku od tehničara sa kojima je radio u Bastilji, sa kojima se posvađao i propustio parisku premijeru.

 Ovih dana se izgleda potvrđuju tvrdnje zlih jezika da ste srpski državni projekat, na sve strane su nalepnice „Zabranjeno pušenje“.

(Smeh) Osim što je naložila drugima da investiraju u nalepnice koje obaveštavaju gde se ne sme pušiti, i što nam je centar „Sava“ izdao po ceni određenoj za kulturne manifestacije, umesto za koncerte estradnih radnika, država je, za 11 godina postojanja, u projekat zvani No Smoking Orchestra uložila nula bodova.

Dobro, ko vas onda finansira? 

Na skorašnjoj turneji po Južnoj Americi smo svirali u Montevideu, Buenos Airesu, Santjago de Čileu. Zvali smo je „Tragom Šarića“ (smeh). Ma, mi smo jedan od retkih domaćih bendova koji funkcionišu napolju i to samo po ekonomskom principu.

Tamo je tek zabranjeno pušenje u zatvorenim prostorima. Kako jedan panker, pušač i antiglobalista podnosi takve zabrane?

Po meni to slabo ima veze sa pušenjem, čini mi se da je reč o igri ozbiljne farmaceutske industrije.  Šizofren način života, u kojem zapad prednjači, podrazumeva da onda umesto cigara moraš da uzimaš neke druge stvari koje proizvodi ta i ta firma. Čak mislim da dobar deo akcija u farmaceutskoj industriji danas imaju upravo ljudi koji su se prešaltali iz duvanske industrije. Druga stvar je što oni vrlo dobro znaju šta znači kafana i šta znači zabraniti pušenje u kafani. To podrazumeva prestanaka socijalnih kontakata. Ne želim aktuelno kampanju da poredim sa Hitlerom, ali ima dodirnih tačaka. Činjenica je da je prva stvar koju je on uradio po dolasku na vlast bila zabrana pušenja, jer je iz sopstvenog primera dobro znao šta se dešava posle dva sata ispijanja piva i pušenja cigara u pivnici: ljudi se organizuju. Što se zdravlja tiče, nema sumnje da pušenje šteti, ali štete i stres i buka velikih gradova. Čitao sam u ozbiljnim novinama da deca u gradu imaju viši pritisak od dece sa sela, baš zbog buke. A da ne pričamo da niko ne zna kakav hleb jedemo ili kakvu vodu pijemo. Da mi je neko pre desetak godina rekao da ću piti flaširanu vodu umro bih od smeha.

(MAXIM - izdanje januar-februar 2011.)

Komentari (0)Add Comment

Napišite komentar

security code
Upišite prikazane znakove


busy
 
Serbian (Latin)Deutsch (DE-CH-AT)English (United Kingdom)
Blic.net
Izvori
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner